Tokom trajanja Zimskih olimpijskih igara u Sočiju, podsećamo se da je pre 16 godina, na početku Zimske olimpijade u Naganu, Japan, 1998. godine, održan sastanak Međunarodnog olimpijskog komiteta, MOK, i Internacionalne federacije bodibildinga, IFBB. MOK je potvrdio privremeno priznavanje Federacije i na taj način otvorio put bodibildingu da postane olimpijski sport. Priznavanje je bilo okosnica dvadesetogodišnje borbe susosnivača IFBB-a Bena Weidera. Sa priznanjem u ruci, plan je bio da se bodibilding predstavi kao sport ili na Igrama u Sidneju, 2000. ili u Atini 2004. godine. Na taj način bodibiding bi postao priznati olimpijski sport, ali 19. Septembra 2001. godine MOK povlači priznavanje i Ben Weiderov san je ugašen.
Nije sporno da bodibilderi ulažu najveće napore od svih sportista. Za uspeh su potrebni čelična volja, fokus i posvećenost veća nego u bilo kojem drugom sportu. Kada je reč o takmičenju, bodibilderi se ocenjuju samo na osnovu trenutnog izgleda, ne na osnovu truda i napora prethodno uloženih. U svim drugim sportovima zahtevaju od takmičara da pokaže veštine zasnovane na pokretu; brzina, snaga, izdržljivost, kordinacija, tehniks, procena, tačnost, kvalitet i težina pokreta. Bodibilding nema ništa od ovoga.
Postoji još nekoliko faktora karakterističnih za bodibilding koji nisu odgovarali MOK-u. Na primer, kada god se ocenjuje izgled subjektivni faktor ocenjivača dolazi do izržaja. Subjektivnost je jako dobra poznata poštovaocima bodibildinga i ista se ponavlja iz takmičenja u takmičenje. IFBB je napravio velike korake u definisanju suđenja, ali subjektivnost je i dalje na višem nivou nego u drugim sportovima. MOK zvaničnici jednostavno ne mogu da prihvate da se medalje dodeljuju na osnovu ne merljivih rezultata, na osnovu mišljenja. Kritičari ovakvih stavova ukazuju da subjektivnost postoji i u drugim sportovima kao što su sportsko ritmička gimnastika, sinhrono plivanje ili umetničko klizanje. Ipak, takmičari u ovakvim sportovima moraju da demonstriraju veštinu pokreta i posebno definisane figure mogu biti lako ocenjene.
Drugi problem kod bodibidinga je loša reputacija vezana za upotrebu nedozvoljenih supstanci. Mnogi veruju da se takva forma i izgled ne mogu postići bez dopinga.
Činjenica da je poboljšanje performansi srž sporta, od najnižih nivoa amatera do najviših profesionalnih nivoa. Bodibilding se izdvaja jer se poboljšanje često oslanja na upotrebu nedozvoljenih sredstava što se na neki način i odobrava. U vremenu kada MOK želi da iskoreni zloupotrebu lekova i drugih sredstava postavlja se pitanje kako da se sankcioniše sport gde je zarad poboljšanja performansi mnogo dozvoljeno. Nemoguće je uvesti strogu kontrolu samo za bodibilding, a i neprihvaljivo da se prećutno odobri upotreba doping sredstava. Ukoliko bi bilo dozvoljeno u bodibildingu morali bi dozvoliti i u drugim sportovima.
Nijedna od zamerki MOK-a neće biti ispravljena jer utiče na samo „srce“ bodibildinga. Niko ne zna šta nosi budućnost i ne možemo tako lako otpisati bodibilding iz olimpijskih sportova, ali se čini da se u skorije vreme neki bodibilder neće popeti na Partenon noseći olimpijsku zastavu.
