Mnoge polemike oko toga da li izbacivanje ugljenih hidrata, odnosno njihova zamena mastima utiče na metabolizam, postignuće i gubitak viška masnih naslaga. Kje su masti zdrave, koje nisu, da li je važna količina ili trenutak kada se konzumiraju. Sigurno je da unos bilo kojeg makronutrijenta koji premašuje kalorijske potrebe organizma rezultira nakupljanjem „zaliha“ masti koje nisu ni zdrave ni poželjne izgledom.
Kako sagledati problem i kako doneti odluke?
Trajne izmene u načinu ishrane nisu nimalo jednostavne. Naročito ta jedna stavka u celoj priči, koja se ugred budi rečeno ređe pominje. To je konzistentnost, odnosno istrajnost. Nije teško napraviti promene, pravo je pitanje koliko je teško izdržati sa njima. To reklameri proizvoda za mršavljenje vrlo dobro znaju i zato svako sredstvo za „magično“ skidanje kilograma počinje rečima „za samo…toliko i toliko vremena izgubićete neverovatnih…kilograma“. Tu se pretpostavlja da prosečan čovek nije spreman da se trajno odriče svoje rutine ishrane ili povećava nivo fizičke aktivnosti, ali je spreman da se za kratko vreme prikloni određenom režimu, pa bilo to i uzimanje nekog sredstva da bi imao „neki“ efekat. Naravno, uvek u podsvesti postoji ideja da treba izdržati tih nekoliko nedelja a onda ta „bol“ ionako prestaje, jer se vraćamo na staro. Prevelika je privlačnost ukusa masne hrane, prejak je efekat kombinovanih i koncentrovanih šećera na mozak da bi taj naš prosečan čovek izdržao u promenjenom načinu ishrane na duže staze. I zato su moja pitanja za sve one koji reklamiraju čudotvorne preparate za mršavljenje:
„Koliko se kilograma gubi korišćenjem vašeg sredstva u roku od godinu dana?“
Masna i slatka hrana nama jako gode, jer je takva hrana hiljadama godina bila deficitarna i zato je mozak programiran da traži jedenje iste i to preko slanja signala, da je ova hrana ukusna. Danas takva hrana nije deficitarna i zato se ne dajte prevariti, pa čak ni svojim čulima ukusa. Nekada je krivac mešavina slanog i masnog(grickalice) a uvek se tu u procesu proizvodenj dodaju i koncentrovani šećeri. Ovakva kombinacija sastojaka ne postoji u prirodi i kao takva unosi pravu zbrku u naš mozak, koji opet traži još i još. Da nismo možda i od ovog zavisni?
Genetika
Ako ste u ovom pasusu očekivali alibi za gojaznost, odmah ću vas rzočarati. Činjenica je da postoje izvesni hormonalni poremećaji koji mogu dovesti do ekstremne gojaznosti, međutim, kada se i takvi izuzetno retki slučajevi dese, takvi bolesnici se leče, najčešće bolnički, jer to nije samo 20 kilograma viška i podrazumeva velik dijapazon simptoma, laički govoreći to se vidi da je bolest.
Daleko najčešće „genetika“ se meša sa stilom ishrane, koji se uči od malih nogu a generator takvog stila je u prvom redu porodica. Ako dete milion puta čuje „jedi hleba“ ili „kolači su divni“ ili „grickalice uz film uveče“, to postaje softver koji radi u glavi deteta i najčešće zato imamo porodičnu gojaznost. To je klasičan primer kada iz posledice nije izvučen pravi uzrok. Dakle uzrok porodične gojaznosti je stil ishrane u određenim porodicama a ne genetika. Izbacite kolače i slatkiše posle svakog obroka i između obroka, izbacite prezaslađene sokove i gledajte kako genetika nije važna. Tu naravno spada i vreme pojednih obroka a naročito poslednjeg, zastupljenost ugljenih hidrata, masti i belančevina u ishrani, da li se jede dok „ne eksplodiramo“ ili postoji umerenost, da li se jede voće i povrće umesto slatkiša i čitav niz stvari koje sve zajedno čine stil ishrane.
Fizička aktivnost
Vraćajući se na neki način staromodnom načinu ishrane i svom tom romantičarskom zanesenošću istom, moram upozoriti promotere onoga „kako su naše bake…“, da pre sto godina nije bilo ama baš nikakvog komfora koji je danas ideal svakome i koji je merilo uspeha u životu. Barem ga tako civilizacija promoviše. Život bez komfora značio je da se za svako zadovoljenje egzistencijalnih potreba hrane, vode i ostalog, moralo utrošiti određena količina fizičke energije da bi se sve to obezbedilo. Pa i tada količina je bila takva da skoro ničega nije bilo preko mere. Dakle, fizička aktivnost i odmerena količina hrane je do ne tako davno bila čoveku takoreći u genima. Zato ću ponoviti, po ko zna koji put, da čovek bez fizičke aktivnosti postaje rob pogrešnih vrednosti koje se promovišu a koje ga na kraju uništavaju, uništenjem zdravlja.
Naravno da ne treba da se vratimo u prošlost, ali treba sebi da obezbedimo fizičku aktivnost, nekoliko puta nedeljno, da bi smo ostali zdravi fizički ali i psihički. Fizička aktivnost podržava sagorevanje masnih naslaga, sagorevanje šećera kao izvora energije, poboljšava cirkulaciju i izlučivanje štetnih materija iz organizma. Luče se neurotransmiteri osećanja zadovoljstva. S druge strane, mnogo je lakše dozvoliti sebi izlet u zabranjenu ili kaloričnu hranu, kada znamo da se eventualni višak može sagoreti na treningu. I svako treba da ima aktivnost primerenu svojim fizičkim karakteristikama počev od uzrasta, pola, opšteg zdravstvenog stanja, kilaže ali i ličnih afiniteta. Neko će biti bokser a neko balerina. Samo ne treba tražiti opravdanje za ne vežbanje.